Аутор: Антоније Ђурић

   Црква прима све под свој кров, али она не може да стане под кров ниједне партије, јер су партије привремене а Црква је вечна. Ко је разуман неће ни тражити да се сва црква, као Христова и свенародна палата, стесни под шатор једне партије.
Као православна, она негодује против оних који су немарни и лабави у вери, а као српска - негодује против оних који се стиде имена српског - рекао је Владика Николај Велимировић на освећењу Храма Светог Саве у Лондону пре 55 година.

   Бољег саговорника, рекоше ми, нећу наћи у Лондону.

   Молитвен, благородан, истрајан у вери својих праотаца, племенит, широке културе, поуздан, активан стваралац, неуморан хроничар, сјајан публициста, аутор занимљивих књига, патриота, али не онај парадни, који се буса у прса, већ онај родољуб који већ деценијама с надом и стрепњом прати судбину српске нације и настоји да јој ублажи ране.

   Сви ови епитети просто пријањају уз име Ненада Петровића. А када то потврде прота Милун Костић и прота Радомир Аћимовић, уз сагласност протођакона Ђорђа Чекеревца, онда је природно да се Ненад нађе у оној галерији драгих ликова о којима пише „Православље“.

   Ненад Петровић је једини мирјанин међу многобројним Србима у Лондону који има кључ Храма Светог Саве.

   И једини Србин у цивилу који има кључ Дома Епископа Николаја.

   Шта је још неопходно да се каже о овом племенитом човеку? Ненад Петровић је више од две деценије био секретар православне црквене општине у Лондону, а низ година и председник. Храм Светог Саве је његов други дом.

   За њега кажу да је бољи познавалац Лондона, свих његових знаменитости него градова у отаџбини. То је разумљиво тек кад се зна да је као син краљевског официра мењао градове боравка и школовања. Родио се у Загребу пре 82 године, школовао се у Подгорици и Сарајеву, матурирао у Београду, политичке науке дипломирао у Лондону. У отаџбини је Ненад провео деветнаест година, у Лондону шест деценија. Није га у туђину повукла жеља за неким проводом, школовањем, авантурама. Не! У тим младалачким годинама нашао се у вртлогу драматичних догађаја који су одредили његов мученички пут - био је у оним бескрајним колонама које су се повлачиле пред најездом совјетских армија. Његов отац Војислав, пуковник с богатом ратном биографијом, био је, најпре у добровољачком одреду славног војводе Вука, затим у пробоју Солунског фронта, да би у Другом светском рату био командант пука. Неко време немачке окупације провео је у Српској државној стражи под командом генерала Милана Недића, председника Владе националног спаса који је истински спасао на стотине хиљада српских избеглица.

    Ненад се вољно нашао на оном „маршу смрти“ кроз Босну, Хрватску и Словенију да би се обрео у италијанском граду Еболи, у сабирном логору под контролом савезника. Ту се опорављао од прележаног тифуса и исцрпљености. Даљи пут је водио кроз многе патње и искушења... Његова прича, међутим, има и ведрију страну која је за наше читаоце много занимљивија. Много је узбудљива прича о томе како су се у то тешко и драматично време у Лондону обрели Његова Светост Патријарх Гаврило Дожић и др Николај Велимировић, Владика Жичке епархије. У то време се и у Лондону да су ова двојица српских великана једва преживела злогласни логор Дахау и после ослобођења одбили да се врате у Југославију у којој је владала комунистичка диктатура.

   Није мање занимљива прича и о томе како је и где крштен син Краља Петра Другог, престолонаследник Александар, који данас живи и ради у Краљевском двору у Београду, затим како је грађен Храм Светог Саве у веома популарном крају Лондона и како је подигнут величанствени Дом Епископа Николаја. Ове крупне речи, исписане ћирилицом, узео сам за наслов ове приче, а буквално сам га преписао са фасаде ове четвороспратнице која је од почетка до данас била и остала расадник духовне и националне мисли српског народа и главни стожер око кога се окупљају они који се никада нису одрицали себе, свог корена, свог имена, свог идентитета, своје историје, своје крсне славе, свог Божића и Васкрса.

   Владика Николај је - пише у Споменици овог храма - био први свештеномонах који је отшкринуо врата српског народа и његове светосавске цркве Британцима. Својим умним и ватреним проповедима у највећим катедралама британског острва, он је упознао британску јавност о Голготи српског народа, о његовим надчовечанским напорима да брани узвишене идеале слободе. Он је први страни свештеник који је проповедао у катедрали Светог апостола Павла у Лондону. Својом живом речју он је отварао врата не само црквених и световних институција него и срца појединаца и организација који су помагали српску војску у земљи и касније на Слунском фронту.

   Ћирилица на фасади Дома Епископа Николаја данас изазива радозналост само посетилаца ове метрополе - Енглези знају ко је био и какве је трагове оставио за собом бесмртни Владика Николај. А Срби треба да знају да је овај Дом сазидан издашном помоћу британских хуманих организација. Међу Србима, појединцима, највеће прилоге дали су Јелена Лозанић - Фротингам и академик Слободан Јовановић.

   Ненад Петровић био је и сведок и учесник у свим овим догађајима: упознао је све оне који су хитали на заједничку молитву најпре у капели, а потом у велелепном Храму Светог Саве. У то време, најревноснији боготражитељи били су дипломата Коста Ст. Павловић, књижевник и дипломата Милош Црњански, академик Слободан Јовановић, сви министри православне вероисповести у избегличкој влади, Александар Аца Петровић (ђак Крагујевачке гимназије у доба стрељања) краљ Петар Други и његова супруга краљица Александра, његова мајка краљица Марија, брћа Томислав и Андреј, чланови дипломатског кора, мали број официра и службеника.

   Овде се и данас са изузетним поштовањем изговара име проте Милоја Николића, првог српског свештеник у Лондону и најзаслужнијег неимара Српске православне цркве у главном граду Велике Британије и, уз храм, Дома Епископа Николаја. Прота Николић, Бог да му душу прости, а Срби вечно да га памте, био је главни покретач изградње - он је био на челу градитељског одбора. Њега је Господ Бог половином септембра 1944. године ишчупао из немачког логора у Француској одакле је пребегао у Лондон и био сведок новог разарања овог града немачким ракетама. Прота Милоје био је старешина цркве у Барајеву и припадник Равногорског покрета. Био је и на оном чувеном конгресу у селу Ба на Савиндан 1944.. године. Убрзо потом пао је Немцима у руке.

   Срби су у Лондону имали само капелу све до 1952. године. Град је у то време био препун Срба из немачких заробљеничких логора који су одбили да се врате у комунистичку Југославију, и десетине хиљада избеглица из отаџбине. Они су, захваљујући својим прилозима, откупили велику англиканску цркву и преуредили је у српски православни храм. Када је Његова Светост Патријарх др Гаврило Дожић дошао у Лондон 1945. године, он је свештеника Милоја Николића поставио за лондонског пароха, а нешто касније за свог архијерејског заменика и представника Српске православне цркве код Кентерберијског архиепископа. Прота Милоје је часно, узвишено, три деценије служио Богу и српском роду у Лондону.

   Прилика је да видимо како су се Патријарх др Гаврило Дожић и Владика др Николај Велимировић обрели у Лондону у лето 1945. године.

   У јулу, тачно седамнаестог дана 1945. године краљ Петар Други добио је сина престолонаследника. Дете је требало увести у Свету Тајну Крштења, како то налаже Српска православна црква. Краљ је предлагао да крштење обави грчки Митрополит Германос. Прота Милоје се, међутим, томе жестоко успротивио. Он је тражио да се позову Патријарх Гаврило и Епископ Николај. Они су тада били у Аустрији, пошто су ослобођени тамновања у најчувенијем Хитлеровом мучилишту Дахау. Крштење је обавио Патријарх Гаврило у Вестминстерској опатији - Англиканској цркви за крунисање краљева. Кум је био енглески краљ Ђорђе ВИ који је држао дете до погружења, а затим га предао својој старијој кћерки Елизабети, садашњој краљици Енглеске.

   Безбожничка штампа у Југославији трубила је како је престолонаследник Александар рођен на туђој територији, да је крштен у католичком храму, да га је крстио неки бискуп, да се његов отац одрекао престола. Све су то биле комунистичке лажи.

   Патријарху и Епископу Николају приређен је банкет коме су присуствовали највиђенији представници политичког и јавног живота Енглеске. Гости су се трудили да Британцима представе стање у Југославији и разлоге зашто се они не враћају.

   На још један занимљив догађај подсећа ме хроничар живота Срба у Лондону Ненад Петровић. Владика Николај је у јануару 1946. године путовао лађом „Краљица Мери“ за Америку. Случај је хтео да истом лађом путује и британски премијер Винстон Черчил. Срела су се два горостаса: један духовни, други световни. Разговарали су - пише хроничар - пуна четири сата. Владика је кривио Черчила за несрећну судбину оданог савезника - српског народа и Југославије. Он је апеловао на Черчила да својим светским угледом политичара и државника учини све да народи Југославије дођу до своје заслужене слободе. Неки овај разговор Владике Николаја и Черчила доводе у везу са Черчиловим говором у Белгији 1946. године када је рекао да се преварио у Брозу.

   Најрадоснији Видовдан, који су Срби прославили, био је онај у ком је освештан Храм Светог Саве у срцу енглеске престонице. Том свечаном, незаборавном чину присуствовало је неколико хиљда Срба. Датум је ушао у историју: недеља, 29. јун 1952. године. Ко је тада у Србији био у прилици да тајно слуша Радио-Лондон, који је преносио прву Божју службу у Храму Светог Саве, био је свакако обрадован сазнањем да Срби и у туђини славе Бога, да граде храмове и да се наставља борба за крст часни и слободу златну. Обрадовала их је вест да овом свечаном чину присуствују представници свих српских православних црквених општина у Великој Британији, Француској, Белгији, Западној Немачкој, а да у свечаним орнатима служе Срби, Румуни, Грци, Пољаци...

   Верници у Србији били су срећни што опет могу да чују живу реч Владике Николаја, који је за ову прилику допутовао из Америке.

   Доносимо краћи део из његове подуже беседе:
   "Није Српска православна црква ни моја ни твоја него наша. Наша заједничка светиња, мајка утешитељка, каратељка, помиритељка, исцелитељка, надахнитељка. Она је свеобухватљива. Укључује све православне Србе и не искључује ни једнога, осим онога ко је сам себе искључио својим непокајним безбожништвом. Њена су „духовна чеда“ и праведни и грешни, и живи и умрли, и људи разних политичких и социјалних мишљења. Она прима све под свој кров, али она не може да стане под кров ни једне партије, јер су партије привремене, а Црква је вечна. Ко је разуман неће ни тражити да се сва Црква, као Христова и свенародна палата, стесни под шатор једне партије. Као православна, она негодује против оних који су немарни и лабави у вери, а као српска - негодује против оних који се стиде имена српског...“

   Ове речи изговорио је Владика Николај пре 55 година.

   Ћутимо мој саговорник и ја загледани у ћирилична слова на Дому Епископа Николаја. И размишљамо на исти начин: Шта би данас рекао Свети Владика Николај кад би сазнао да у малој, сиромашној, разореној и гладној Србији има 420 странака! И како би Владика узалуд тражио ћирилична слова на београдским Теразијама! И шта би рекао онима са српским именом и презименом који се стиде Српства и Србије!

   Можда Свети Владика ништа не би рекао - можда би занемео од јада и чемера у којима смо се нашли.

   Преузето из «Православља», Број 975, Рубрика Ликови за споменар