ЦРКВЕНИ ХОР "СВЕТИ САВА"
У Православној цркви хор представља све вернике који су се окупили
у храму на богослужењу, а задатак му је да допуњује молитве свештенослужитеља.
У западном хришћанству обичај је да певају сви присутни, а могући
недостатак музичког талента код појединих људи, прикрива се звуцима
инструмента попут оргуља. У православној традицији, нема инструмената
у цркви, јер човек као биће треба сам, лично да слави Господа,
својим гласом који произлази из грла као најсавршенијег инструмента,
а не преко направљеног инструмента. Пожељно је, мада није обичај
да певају сви присутни у цркви, већ само они који су музички надарени
и који познају Свету Литургију.
Црквени хор "Свети Сава" у Лондону започео је свој рад
убрзо после освећења цркве 1952. Хорски благајнички дневник отворен
је 1953. године и он је и данас у употреби. На тај начин он претставља
јединствену ризницу података о хору, поређаних у хронолошком низу.
Из података уведених 1953. године види се да је оснивач хора и
први хоровођа била протиница Марија Роздјанко, супруга једног
од тадашњих пароха проте Роздјанка (касније епископа Василија
при Америчкој православној цркви). Ова енергична и способна Рускиња
била је велики стручањак за црквену музику и, захваљујући њеном
труду, хор је добио сређене ноте за Свету Литургију у четири гласа
(сопран, алт, тенор и бас), као и неке друге црквене песме: Божићне,
Васкршње, венчање, опело н друго). За њу кажу да је била врло
строга, да је редовно одржавала пробе и да је довела хор на високи
ниво музичке интерпретације. Хорске ноте које је она прикупила
у многоме се и данас употребљавају у хору, а тек релативно недавно
садашњи хор је увео мало варијација у неким литургијским композицијама
(нпр. Иже Херувими, Свјати Боже, Ангел вопијашче, Причасне мелодије
итд.).
Поред хоровође установљена је и управа хора на челу са председником,
секретаром и благајником. Постојала су и два члана надзорног одбора,
који су контролисали рад управе.
Хор је, осим на богослужењима, учествовао на разним другим црквеним
обредима као што су: венчања, крштења опела и помени, a понекад
је, пo позиву, гостовао и у другим нашим парохијама у овој земљи.
Приходи хора били су (и остали) углавном од певања на обредима,
затим од поклона доброчинитеља (нпр. једна од првих дародаваца
хору била је Њ.В. Краљица Марија), а годинама се прилог скупљао
и на тасу (један тас је ишао за цркву, а други за хор).
Расходи хора никада нису ишли на плаћање певача, јер је од самог
почетка до данас то обављано на добровољној бази. Зарађени новац
трошио се за унапређење нота, на разне административне трошкове,
поклоне члановима хора који су се венчавали, прилоге цркви за
покој душа преминулих певача, финансирање заједничких излета или
заједничких вечера чланова хора, а последњих четири године и за
прославу хорске Славе ( Спаљивање Моштију Светог Саве, 10. маја).
У септембру 1968.године напустили су прота и протиница Роздјанко
лондонску парохију да би прешли на нову дужносг, те је тако први
хоровођа морала да напусти своје певаче после пуних 15 година
плодоносног рада и узајамне сарадње. Из хорског благајничког дневника
види се да јој је том приликом предат поклон захвалности од стране
хора, а такође и то да је хор није никада заборавио и да је послао
венац за њену сахрану, која се догодила 10 година касније, марта
1978. године.
Други хоровођа црквеног хора био је једно кратко време наречени
изабраник протинице Роздјанко, господин Ђорђe Нешић, иначе врстан
тенор готово оперског калибра. Нажалост, због селидбе са породицом
у Велс, он је убрзо напустио Лондон и на његово место је дошла
госпођа Милица Јовић, учитељица у пензији. Било је тешко ходити
стопама једног таквог стручњака какав је била протиница Роздјанко,
али госпођa Јовић је истрајала све до 1983. године, када сe због
болести морала да повуче. Она је имала диван, кристално jacни
сопран, који је красио звук хора. И она је, као и њена претходница,
верно служила Богу и својој цркви пуних 15 година. Упокојила се
маја 1999.године, a хор је учествовао на њеној сахрани.
Повлачењем госпође Јовић са позиције хоровође остала је празнина,
која се извесно време није попуњавала. Хор је једно пола године
имао тешкоћа због тога, јер је било потребно да неко даје интонацнју,
a „природног наследника" госпођe Јовић није било. Најзад
је на место даваоца интонације дошла једна млада мајка, врло неискусна
у том послу, али вољна да помогне да се изађе из кризе. To је
доскорашња диригенткиња гocпoђa Саша Смиљанић, која се на тој
дужности налазила безмало пуних 20 година.
Чланови хора су се полако навикавали на новога хоровођу и како
је време пролазило, дошло је до новога процвата хора. Растао је
број нових члавова , док су стари полако одумирали. Интересантно
је да је хор постепено напредовао и усавршавао се баш као што
је напредовало рађање нових чланова породице вођe хора и њенога
супруга Обрена, певача у басовима. Убрзо су парохијани навикли
да виде како хоровођа у једној руци држи бебу, а другом руком
диригује хору. To се поновило неколико пута током осме декаде
прошлог века, а затим су и други чланови доводили своју децу или
унуке, тако да се хорско "обданиште", хвала Богу, продужило
и током деведесетих, a траје и данас у новоме веку и миленијуму!
Љубав према песми зближила је током свих 50 година постојања хора
и поједине чланове, који су, након упознавања у хору, решили да
склопе брак. Није познат тачан број "хорских бракова",
али бројка између 10 и 15 није далеко од истине. Са друге стране,
неколицина бивших чланова хора отишла је у манастир да се замонаши,
па се молитве за хор произносе у неколико светих задужбина у Србији.
Средином и крајем деведесетих година хору се придружило пуно нових
певача, међу којима је било (и још увек има) правих музичких стручњака.
Ти нови чланови су веома обогатили и унапредили квалитет певања,
а што је врло похвално, они су се уклопили са "старим"
певачима, не задржавајући своје знање искључиво за себе. Захваљујући
њима хор је обогатио свој репертоар композицијама световног, претежно
националног, карактера. Тако је, осим у цркви, хор узимао учешћа
у разним прославама и приредбама духовно-националне садржине.
Хор траје непрекидно већ пола века, са Божјом помоћу, и редовно
пева у Његову славу. Иако увек има места за усавршавање и духовни
узраст певача, треба одати признање сваком члану хора понаособ,
како оним дугогодишњим, верним и редовним певачима, тако и горе-споменутим
„експертима", па и најновијој генерацији певача, за њихов
удео у прквеном појању. Међу њима има добар број младих. Ту су
и "бебе" из „осамдесетих", које су порасле и певају
данас у хору, a надамо се да ће и следеће генерације из хорског
"обданишта" да се придруже када за то дође време. Било
би тешко набројати и написати имена свих певача који су били чланови
хора у једној , или више, временских целина током протеклих пола
века. Боље је зато да се не спомиње нико понаособ, него да се,
грешком, нечија имена забораве. Напокон, иако је раније споменуто
да у православној традицији певају они који за то имају дара,
било би пожељно да сви окупљени верници учествују у изговарању
и певању Символа вере и Молитве Господње (Оче Наш). Како се ове
две молитве изводе углавном рецитативно, то за њих није неопходна
посебна музичка надареност, a значај заједничког произношења молитава
је неизрециво велики. Било би веома богоугодно када би се сви
присутни придружили хору за време ових двеју молитава.
Аутор: Саша Смиљанић, Одломак из материјала за издавање Споменице
поводом 50-година од оснивања Црквене општине и парохије Св. Саве
у Лондону, 2002.
ХОР ДАНАС
Сада, хор Свети Сава броји око 30 чланова. Од 2006. хором диригује
дипл. диригент, госпођа Братислава Ђукић, рођена Барац. Са њеним
руководством хор наставља са богаћењем репертоара световног и
духовног садржаја који се пева на богослужењима и разним пригодним
свечаностима.
Циљ хора је да своје певање на Св. Литургијама усаврши до максимума
својих могућности на славу Богу и духовни раст сваког појединог
члана и верног народа који долази на богослужења.
Настојање хора је да привуче што већи број младих људи који воле
да певају и да се повеже са другим православним хоровима у земљи
и иностранству.
