ЛЕДИ
ПЕЏЕТ И ЊЕНИ СРБИ
Аутор: Слободан Кљакић
Прошло је пола века од смрти велике доброчинитељке српског народа
енглеске племкиње леди Лејле Пеџет
Нека ме сви забораве! То ми је све једно! Али ће ми тешко пасти
ако ме моји Срби забораве!
Неколико дана пре него што је преминула пре пола века, 24.септембра
1958. ове речи је изговорила леди Лејла Пеџет (рођена 1881), енглеска
племкиња, велика српска добротворка, пожртвована болничарка у
време Првог светског рата, која је после Другог светског рата
Србима, сада политичким избеглицама широм отворила врата свог
имања и више од четрдесет одаја замка "Варен хауз".
Како је написао Коста Ст. Павловић годину дана после њене смрти,
„леди Пеџет je у свом животу имала три љу бави: љубав за птицама,
љубав за цве ћем и љубав за Србима".
Као супруга британског посланика у Србији, сер Рафа Пеџета, млада
леди Пеџет је стигла у Београд 1910. године. У Првом балканском
рату леди Пеџет ce одмах посветила бризи о другима, постала je
једна од првих добровољних болни чарки у војним болницама у Београду.
Уз бригу за рањене, њена свакодневица су посгали и рибање подова
или изношење окрвављеног рубља. Поновило се то и у Другом балканском
рату после кога се са супругом, комe je у Београду 1913. пре стала
служба; вратила у Лондон.
Када је букнуо Први светски рат, по сле битака на Церу и Колубари,
у но вембру 1914. године; леди Леџет се с великом британском санитетском
ми сијом и санитетским материјалом, пре ко Солуна, обрела у Скопљу.
Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници
у марту 1915. и сама је оболела од ове опаке болести, као једна
од последњих жртава епидемије. Лебде ћи између живота и смрти,
леди Пеџет је ипак прездравила и у мају отпутовала на опоравак
у Швајцарску.
Вратила се у Скопље већ у јулу, опет је управљала болницом, а
када се срп ска војска повукла, остала je у том гра ду, сада под
бугарским окупатором, уз рањенике који нису моглу да се еваку
ишу. Одбила је захтеве свог мужа и старог оца да са српском војском
одступи преко Албаније.
Када су последњи рањеници напусти ли скопску болницу, у фебруару
1916. године, леди Пеџет се вратила у Енглеску. Скрасила се на
свом имању недале ко од Лондона, где je у огромном парку неговала
цвеће и хранила птице.
Свакако је пратила победоносни по ход српске војске и стварање
Краље вине Срба, Хрвата и Словенаца али се у својој скромности
и повучености, чак стидљивости, није наметала ода ним пријатељима.
Случај је хтео да на њен 53.рођендан, 9. октобра 1934. године,
у атентату у Марсељу погине краљ Александар Карађорђевић. Дошла
je у Београд на сахрану монарха, после чега се опет повукла у
тишину свог имања, да би током Другог светског рата у својој кући
отворила вели ку болницу, уздржавајући се од било каквих коментара
ратне ситуације у Југославији.
А онда je, у миру, пошто је рат окончан, њено имање постало средиште
окупља ња српских политичких избеглица. Ја сам уз оне који претпостављају
изгнан ство сужањству. Њима је моја кућа отво рена", рекла
je у некој прилици леди Пеџет, дајући све од себе да помогне знаним
и незнаним из „њене Србије". Помогла је Милошу Црњанском
да добије енглеско држављанство, осим што је извесно време и становао
у њеном замку. У свом доброчинитељству леди Пеџет је дала пре
судну новчану помоћ за уређењу Српске цркве и Српског клуба у
Лондону, a у цркви Светог Саве Подигла је бронзану плочу генералу
Михаиловићу.
Коста Ст. Павловић пише да је „на Србе потрошила сву своју готовину,
продала је кућу у којој је одрасла, век вековала,за коју су биле
везане толике успомене, отуђила је парк који је толи ко волела,
цвеће које је неговала, пти це које је зором свакодневно хранила,
али је својим Србима претходно при редила опроштајно вече, примила
их је последњи пут и угостила како је са мо она умела".
Недуго затим, леди Пецет је преминула, притиснута пред крај живота
је дино мишљу да ли ће је њени Срби за боравити.
Ваљда се то није догодило.
Преузето из дневног листа ,»Политика» од 24. септембра 2008.
Овај чланак је објављен, на иницијативу Црквене општине у
Лондону, као знак поштовања према Леди Пеџет, од стране Г. Слободана
Кљакића, новинара листа «Политика».
